Pobeđen životom i posramljen neuspehom glavni junak se vraća u svoj rodni grad i tamo ga ne čeka niko. Tako otprilike počinje odličan film “Young Adult” Džejsona Rajtmana kao i popularna serija “Bloodline”.
Posle špice koja je audio-vizuelni omaž filmovima iz osamdesetih godina prošlog veka, upoznajemo našeg junaka Vladicu (Petar Strugar).
On je sklon dobroj kapljici, lakoj ženi, opojnoj drogi ali se jutrom budi kao nov i nekako uspeva da ostane lokalni Brus Li.
Ipak, i ovaj sportski bonvivan nailazi na prepreke. Vladica ubrzo završava u rodnom gradu, u sobi svog detinjstva, što je poslednji ponižavajući nokaut koji svaki tridesetogodišnjak može da primi. U tu sobu ga, nimalo zadovoljan zbog ovog razvoja događaja, uvodi otac koga tumači bard Nikola Kojo. Ovaj glumac, čije smo odrastanje pratili kroz oko kamere, sada je vidno fit, nikad raspoloženiji da nam malim sredstvima i gestovima kaže mnogo. Kojo sitno veze starost, ogorčenost na samog sebe, a kasnije i ponos - sve to ponajviše podseća na rolu koju je Brus Dern odigrao u delu “Nebraska”.
Nakon ovog žanrovskog uvoda, počinje razrada glavnih tema filma “Jesen samuraja” kojih je možda i previše. Zaslugom reditelja, teme se u skoro dva sata ipak nekako spoje u pitku celinu koja će privući publiku svih uzrasta. A reditelj nije imao lak zadatak: imamo bildungsroman, imamo ljubav, imamo prodaju duše đavolu, imamo patriotizam, imamo ljubavni trougao, imamo Rokija, imamo kritiku kapitalizma, imamo bonding oca i sina, mamu/sponzorušu koja je otišla za dosadnog ali bogatog, podsmevanje partijskom sistemu u Srbiji, puno “fora” i dosta političke nekorektnosti…Sve u svemu, “Jesen samuraja” je filmska čorba iz koje će svako da sa strane tanjira ostavi šta mu se ne dopada i da pokusa ono što mu zagolica nepca (ovo je frojdovska omaška, slučajna referenca na lik Janka).
Vojnov je mogao da inkorporira manje motiva u svoj scenario i da bolje raspiše ženske likove koji su mu kritična tačka (nežni talenat Hristine Popović ostavljen je na milost i nemilost testosteronskim replikama koje su letele unaokolo, dok su Žutićka i Trivalićka, možda i zbog svog kultnog statusa među gledaocima, ostale u pretpostavci lika). Takođe, scenarista je već dovoljno zreo i iskusan, zna da mu ovo nije poslednji film i da u njega ne mora da ubaci baš sve što ga tišti, nervira, što voli i na šta se loži. Plodne godine su tek pred njim, polako.
Najveće pohvale prvenstveno idu za Bećkovića i njegovu direktorku fotografije Bojanu Andrić. Oni su podigli lestvicu u vizuelnom pristupu domaćoj kinematografiji, što je i osnovna vrlina filma. Za one koji sumnjaju u ove navode, dovoljno je pogledati scene borbi kojih se ne bi postideo nijedan veliki holivudski film i to danas, sad, upravo, 2016. godine.
Napore koje je uložio Strugar da bi se od “prasca” iz prethodnog ostvarenja “Mali Budo” pretvorio u jugo-verziju Van Dama treba posebno pocrtati. Ovo je ogroman izazov za glumca pogotovo u ex-Yu regionu gde svaka nova godina, uloga ili honorar većini muških dramskih umetnika donose i novu šlajfnu škembeta na stomaku i podvaljku. Petrov najveći kvalitet leži u sposobnosti da odigra “omiljenog junaka koga svi prepoznaju na ulici” (Moša Marjanović, Budo Đurović) ali i da se onda vrlo brzo i uspešno odlepi od njega. Ovo je veoma važno za dugu i plodonosnu filmsku karijeru, a odluka da između projekata ne daje intervjue i nema blizak odnos sa medijima mu samo pomaže na ovom putu. Petar kao Vladica lako prelazi iz niskog u visok intenzitet, iz umiljatog mačeta u krvoločnog tigra, on je lover & fighter u deliću sekunde…
Najveći problem filma svakako je lik i uloga Sergeja Trifunovića (Stanoje). Naime, Trifunovićev Stanoje je napisan i odglumljen tako da kao uragan ruši sve što se sa njim nađe u kadru. U toj diskrepanci leži i možda najveća kritika autorima: Ako volite svog negativca, napravite film o svom negativcu! Publika ište Stanoja svih 118 minuta i odlazak Stanoja sa velikog platna je zapravo samo čekanje sledeće scene sa Stanojem.
Film će živeti i film će biti gledan. To je ono što je presudno. Ulaskom distributera u ulogu producenta, autori nisu mogli da se razmašu po pitanju političke lakomislenosti na način na koji bi možda i voleli (iako će oni sami tvrditi drugačije). Ovo je delo koje treba da se prikazuje u svim državama bivše Jugoslavije, pa je tako i arhi-neprijatelj, Albanac Skender (Vlado Jovanovski) prikazan odmereno, a za njega je probrana i ponajbolja odeća koja nam prikazuje uglednika a ne otimača “srca Srbije”.
“Jesen samuraja” i svoje junake i svoje gledaoce suočava sa prošlošću – podseća to na način kojim su se poslužili autori serije “Stranger Things” (izvrsni originalni skor, obrade ali i izbor muzike Marka J. Kona). Tu je retro look, hipsterska scenografija, font najavne špice i lik Janka “dizelaš-sleš-biznismen” koji kao da je ispao iz Čalićevog opusa (sve bolji Andrija Milošević).
Na žalost, film nije samo ono što se dogodi od najavne do odjavne špice.
Tu su i šumovi i pobrkani lončići vezani za to za šta se autori zalažu na društvenim mrežama, koga vole, koga ne vole, kome lajkuju, koga su blokirali, za koga glasaju i sa kim druguju…Sve ovo ne treba i ne sme da postane hipoteka “Jeseni samuraja”.
Autori Bećković i Vojnov će možda biti oklevetani i pečatirani da promovišu vrednosti koje zapravo nisu vrednosti već prevaziđeni recidivi ružne prošlosti sa kojom se svaki dan suočavamo. Ukratko, ima povoda zbog kojih će moderni domaćin ili prekaljeni aktivista moći da se brecne. Nije lako suočiti se ni sa malom ličnom tamom, ali jasno je da je barem 90% ljudi o bolnim temama (zbog kojih će isukati tastaturu na “Jesen”) u jednoj fazi svog života razmišljalo baš onako kao umetnici protiv čijeg komičnog razigravanja danas troše statuse. Po političkoj liniji kamen neka bace samo osnivači UJDI, a oni drugi, sada auto-amnezirani, neka ne guraju svog vrlo vidljivog slona pod tepih upirući prstom u nekog drugog.
Bećković svakako ne može da pobegne od svog prezimena i porodičnog nasleđa, da naprasno postane “drugosrbijanac” ne bi li se neko smilostivio da ga prizna za reditelja visokog kalibra. Važno je napomenuti da je film svoje prvo prikazivanje imao upravo u Podgorici, Danilovom rodnom gradu gde ga je čekala razdragana publika, njegovi Titograđani. Crna Gora je bila tema prethodnog dela autora, a sad je važna emotivna karika zbog ansambla sastavljenog od Strugara, Miloševića, Čurovića ali i vrsne kostimografkinje i profesorke Lidije Jovanović.
Sa iste strane ostrakizacije je Vojnov. On je kao “glavna ptica koja ne želi da skrati svoj dugački jezik” i ne štedi brze prste kad treba nekome da se odbrusi. Nema ni potrebe – u pitanju je najkomercijalniji ovdašnji scenarista (koji je učestvovao i u politički opšte-prihvatljivim projektima kao što je recimo film “Šišanje”) pa ima dovoljno razloga za samouverenost.
Idite u bioskop, uživajte u Jeseni i pamtite kao slon.
